Интересовање о прошлости, а посебно о прецима, њиховом поријеклу, и судбинама, традиционално је изражена на просторима Црне Горе, Херцеговине, Србије и Босне. Чести су случајеви да и савремене генерације имају сачувано у памћењу сазнање о свом поријеклу и прецима и до десетак па и више кољена (генерација) уназад. Та сазнања утицала су да се у веома дугом периоду сачувају родбински односи и крвне везе по основу заједничких предака, а тиме успори разрођавање и сачува међусобна повезаност у родбинском ланцу.
У историји српског народа, разасутог на ширим просторима јужне Европе, село је имало једну од кључних улога у биолошком обнављању. Оно је било стварна снага која је у прошлости зацјељивала велике ране, које су овом наропду наносили разни освајачи, чинећи над њим грозне злочине и геоноциде, како би га уништили. Са југоистока су ислам и турска царевина, а са сјевера и запада католичка црква и романски и германски освајачи вјековима чинили тешке злочине над српским народом. Уништавана је економска основа и културно благо, које су многе генерације вјековима стварале и по чему је овај народ на велика врата ушао у друштво цивилизованих народа у свијету. Биолошко затирање српског народа имало је јасне циљеве: освајање и отимање српских земаља. Како су градска насеља у тим борбама нестајала, село је српском народу било једино уточиште, склониште и база за преживљавање у тим тешким временима. Сеоска насеља у близини градова и већих саобраћајница које су освајачи контролисали, нијесу пружала поуздану сигурност у борби за опстанак. Отуда су у минулој прошлости „забачена“ села била онај стални извор биолошке супстанце и економске снаге српског народа све до прве половине двадесетог вијека кад су миграције са села у град попримиле неслућене размјере на штету села.
У градовима се намећу другачији облици организовања живота, већином супротна оним на селу. Мијења се однос према својини и најближим у породици, према комшијама и пријатељима, а све више стварају затворене мање цјелине у животу и раду, које више тако чврсто не повезује ни крвно сродство, ни вјера, ни национална припадност. Економски интерес убија минуле „законе патријархалног морала“ људске цивилизације. У развоју људског друштва, још од првобитне заједнице, основни облик окупљања људи било је село. У селима су претежно задржани само они облици који су задовољавали основне потребе људи. Градска насеља су временом постала главна средишта духовне и политичке власти и неријетко добијају улогу експлоататора сеоског становн иштва. Те супротности биле су дуго једна од основних карактеристика балканског простора. Село је губило раније облике економске и социјалне аутономије. Због тога је, поред осталог, чувало неке конзервативне елементе живота и рада из разних времена.
Живот људи на селу везан је у многоме за природу и њене основне токове. У таквим срединама се дуго и тврдокорно чува традиција ранијих ритмова живота и односа међу људима. Упркос напретка цивилизације, живјело се у таквим сеоским срединама затвореније и конзервативније у односу на живот у градским срединама. Због тога становници тих насеља нијесу били „склони“ бржем примању „новотарија“ у чему је не малу улогу имао и економски фактор. У забаченим селима, удаљеним од градских насеља и великих комуникација теже је продирала градска култура живота и рада.
У дурмиторском крају (Дробњак и Пива) очувао се биолошки најснажнији дио српског народа, расна матица, који је изњедрила „биолошко море“ становништва, које се током вјекова разлило на многе просторе Балкана, јачајући отањену биолошку основу српског народа на његовим етничким просторима. Он је био упорни и ватрени носилац српске националне идеје. Због тога је у дурмиторском крају било више буна и устанака и ратова за ослобођење. У тим борбама изњедрио је истакнуте носиоце борбе, књижевнике, научнике и друге културне ствараоце.
Страдања у Другом свјетском рату, недовољна брига о селу и послије његова завршетка, утицали су да млађа популација напуста село, „жури“ у градове у којима је тражила боље услове живота и рада. Сељаци из села одлазе у градове, а „село“ и даље остаје у њима. Већина села тада се „гаси“ у свим доменима њиовог битисања. На српском етничком простору томе се није посвјећивала довољна пажња. Биолошка матица је слабила, село пропадало одливом биолошке и стручно најспособније снаге. То се могло спријечити одговарајућим мјерама укупне економске и културне политике у друштву. Умјесто економског јачања села, чувању најдрагоцјенијег ресурса – младе снаге сваког друштва, развојем одговарајућих облика рада и образовања и културних друштава и организација у прилагођавању садржаја њихова рада потребама средине у којима дјелују, главна пажња је буила усмјерена на развој градова. Насупрот томе село је полако све више пропадало, да би крајем двадесетог вијека дошло у фазу масовног нестајања, пустоши, као да тамо у прошлости нијесу живјели људи и органиозоване људске заједнице. Град је гутао село, иако је тај залогај горак.
Традиција преношења упамћених сазнања о поријеклу предака и њиховим судбинама на млађе генерације најизраженија је на просторима гдје нијесу постојали услови да остану и да се сачувају писани подаци о појединим историјским догађајима и у срединама које су имале бурну и драматичну прошлост. Драматичност појединих историјских збивања и трагичност њихових посљедица пресудно је утицало на судбину појединих генерација и њихових потомака. То је остављало дубок траг у памћењу бројних нараштаја и битно утицало да се у народном предању сачувају сазнања која су често и једина свједочанства о тим збивањима. Због тога је народно предање, као облик историјског памћења, у нашим условима незаобилазно полазиште за изучавање и расвјетљавање прошлости.
Расвјетљавање прошлости на бази народног предања праћено је бројним непознаницама и ограничењима, као што су:
- -недореченост, непотпуност или претјерано истицање појединих догађаја;
- -временска неодређеност или неповезаност појединих периода и догађаја (временска празнина);
- -под утицајем протока времена и заборава честа је замјена догађаја и испуштање појединих чињеница које су битне за оцјену значаја појединих збивања;
- -усменим преношењем предања догађа се стална модификација садржине и смисла појединих предања.
Због тога је за реално схватање сачуваних предања од превасходног значаја њихово стално упоређивање и објективно повезивање са сачуваним писаним подацима и материјалним остацима који свједоче о појединим историјским збивњима.
Међутим, читав балкански простор и словенски југ карактерише оскудност сачуваних извора у виду писаних историјских података и остатака материјалне и духовне културе, који би били поуздани документи за историјску објективизацију народног предања неопходно опредјељење између два основна приступа и то:
1.-прихватање логике да народна предања никада нијесу случајно настала, нити без реалног основа сачувана и опстала, него су им морала претходити стварна догађања, која су имала посебан значај у одређеном периоду за поједине народе и просторе на којима су живјели;
2.-прихватање поставке «што није записано, није се ни догодило» што би практично значило мирење са заборавом и одустајање од интересовања о сазнањима за расвјетљавање прошлости.
Дурмиторско подручје има обиље предања. Њихово предање је, малте не, истинито и може се у датом моменту користити за његову историју. Догађаји из прошлости се описују до детаља. Мало се ко усуђује да их кривотвори плашећи се народног “сита и решета” које не дозвољава да се кривотвори истина. Његова историја се у приличној мјери темељи на народном предању које је вјерна слика догађаја. Кроз ово се може, мирне душе, донијети суд о менталитету, карактеру и постојаности људи дурмиторског краја.
У таквој ситуацији, чини се да нема другог избора него прихватити сачувано предање као основ у приступу и као реално расположиво свједочанство у трагању за сазнањима и закључивању о збиовањима у прошлости. Овакво опредјељење мора се темељити на глобалним сазнањима о крупним историјским збивањима на нашим просторима и њиховим посљедицама за дуги период од 13.ог до 19.ог вијека, а посебно за период друге половине 14.-ог до краја 15.ог вијека – сукоби Отоманског царства са јужнословенским државама. Битке на Марици 1371. године и на Косову 1389. године омогућиле су турску експанзију на Балкану. Турска тада постаје најмоћнија и најорганизованија војна сила у Европи. Освајањем јужнословенских држава, да би у њима осигурала потпуну доминацију, упоредо са завођењем своје власти, Турска је бјесомучно пустошила, пљачкала и разарала сва материјална и духовна добра која су могла бити основ за пружање отпора поробљених народа и освојених територија. У том циљу, поред запосиједања материјалних добара и завођења високих дажбина, уништаване су све институције националне и духовне културе, а посебно црква која је имала велики утицај на хришћанске вјернике и заштитнички се односила према поробљеном и незаштићеном народу.
У таквим околностима настаје вишевјековни период борбе за опстанак и тражење спаса од уништења. Ни у таквим условима народни дух није напуштала нада и вјеровање у избављење од турског ропства. Отпор турској власти и исламизацији трајао је колико и турска власт, а испољавао се у бунама и масовним сеобама према хришћанским земљама у које су исељеници преносили предања о својој борби за слободу и државу, уздижући те борбе и побједе до митова и легенди, а поразе до носталгичне жалости. Прогони и сеобе српског становиштва, које су започеле у другој половини 14. вијека, имале су за посљедицу губитак старог завичаја, имовине и непокретних добара, тако да је са собом ношена само нада да ће на «хришћанској страни» наћи спаса и у новом завичају наставити борбу против Турака. Те сеобе су прерасле у процес помјерања српског становништва са источног и јужног подручја Балкана у два смјера и то:
1.- према сјеверу на просторе Панонске низије и то највише у подручје Посавине и Подунавља;
2.- према западу на територије тадашње Зете, Босне, Херцеговине, Хрватске и Приморја.
Напријед поменута историјска збивања и стање које је под њиховим утицајем настало послије пропасти јужнословенских средњовјековних држава, један је од битних разлога што је мало сачувано писаних докумената у домаћим изворима за читав период од 14-ог до 19-ог вијека. Страни извори су бројнији, али и они су, оскудни, непотпуни или једнострани, а и недовољно истражени. Због тога, предања сачувана у народном памћењу остају скоро једини путоказ за потпуније истраживање и објективна сазнања. Међутим, треба имати у виду да је вријеме тим предањима дало своју патину, избрисало небитно, осудило поробљавање појединих народа и потенцирало најзначајнија збивања, увеличавајући све оно што је на страни народног интереса, а судбоносне догађаје издигло на пиједестал завјета и моралног аманета будућим нараштајима. Током дугогодишњег преношења предања са нараштаја на нараштај дошло је и до неминовних промјена датих предања које су настале под утицајем субјективизма, заборава, замјене времена, личности и догађаја. Стога повезивање појединих предања са познатим историјским догађајима и упоређење са расположивим писаним изворима је најсигурнији пут провјере њихове поузданости као извора сазнања о пролости.
Полазећи од напријед изложеног приступа и одређења према народном предању као извору сазнања о прошлости и као основи за трагање о аутентичним подацима о поријеклу предака братства Крстајић, о судбини и животу бројних генерација наших предака и то у релативно дугом периоду, о њиховом битисању, страдањима, сеобама, расељавањима и разрођавањима, овим је трудом учињен само покушај да се на погодан начин презентују расположиви подаци и колико је то могуће, изрази садржина и разјасни смисао упамћених и сачуваних предања. Но, пошто је ово један међу првим покушајима да се запише то што казује предање и тако сачува од заборава, овај подухват има за циљ и да побуди интересовање братственика за даља трагања о подацима и документима, који би допринијелки разрјешењу бројних непознаница и недоречености о прошлости братства Крстајић.
За ову књигу прикупљана су предања онако како су их препричавали а понеки и записивали, најстарији братственици и како су их запамтили по казивању предака. Консултована је расположива литература и историјска грађа бројних аутора, што је омогућило сигурније одређење према различитим подацима и периодима о којима су оскудни подаци или их нема, сем непотпуних и уопштених казивања у појединим предањима.
Вјероватноћа да ће се нестанком нараштаја рођених током 20.ог вијека изгубити највећи дио аутентичних предања памћених и преношених преко бројних нараштаја предака, схваћено је као озбиљан разлог да се приступи сачувању података и сјећања. Евидентно је опште запажање да млађе и школоване генерације, иако нису незаинтересоване, веома мало знају о прошлости својих предака, због утицаја савремених услова живота, а све мање имају прилику да чују и сачувају од заборава сазнања о својим прецима.
Чежња за својима и завичајем посебно је изражена код расељених и оних који немају из уже породице никога у мјесту поријекла. Младе генерације, рођене у другим крајевима и државама, такође, испољавају интересовање и радозналост за родитељски завичај и претке.То су свакако, посебни разлози који пред старије генерације стављају моралну обавезу да испуне жеље младих и пренесу им своја сазнања о прецима и завичају.
Наше углдно и гласовито братство које по бројношћу потомства чини значајну ставку у племенској популацији Дробњака, дало је завидан број угледних и оглашених домаћина, храбрих ратника за слободу, умних самоука и даровотих интелектуалаца, разнородних образовних профила, у готово свим духовним областима. Општељудске вриједности из братственичког наслеђа могу и треба да буду пренесене у живот савременог доба, као стечено богатство које оплемењује и повећава степен наше отпорности према пропадању моралних и других вриједности.
Батрић Марков
„Они су се доселили са Бањске висоравни. Кад су дошли у Дробњак донијели су презиме Поповић. Касније када су Турци узели потпуну власт, нијесу били покорни турској власти, те су им Турци изненада ударили и све мушкиње поклали. И дијете у колијевци нијесу оставили мушко.Али како је једна невјеста остала сандруга родила је мушко дијете којему су нађели име Крсто што су сматрали и говорили јопет није уништен часни крст и ми смо се тада прозвали Крстајићи. И дан дањи се тврди да су -Јањићи у Грабовици од братства Крстајића!“
Митар Стеванов Крстајић
„Братство Крстајића живјело је у Босни. У Братству Поповића између осталих Поповића била су три брата Ерак, Пејо и Крсто. Ова три брата били су вриједни и јуначни људи. Нијесу хтјели да трпе, велике зулуме и насиља Турака. Једном приликом кад су Турци купили данак и чињели српском народу насиља и зулуме, Ерак, Пејо и Крсто поубијају неке Турке. Пошто поубијају Турке више нијесу могли остати да живе у Босни. Половином првог шеснаестог вијека, Ерак, Пејо и Крсто пребјегну у Црну Гору и настане се да живе у Бањане. Стим што су задржали да се презивају Поповићи, и стекну добро имање.Но како Турци нијесу мировали ни у Бањанима чинили су зулуме и насиља српском народу. Крсто убије Турчина у Бањанима више није могао остати да живи.
Половином другог шеснаестог вијека, из Бањана побјегне са својим малољетним сином и женом у Дробњак, и настани се да живи у селу Комарници.Турци су трагали за Крстом да га убију. Али се Крсто опрезно чувао и са својим сином Крсманом, кад би год осјетио опасност од Турака склањао би се у шуму Драгишницу више Комарнице. И тако је Крсто са својим сином Крсманом проводио свој живот у Комарници. Послије Крстове смрти Крсман да би укрио трагове од Турака изостави своје презиме да се презива Поповић, узме презиме да се презива по свом оцу Крсту Крстајић“.